SEĆANJE NA BRANIMIRA ŠĆEPANOVIĆA
Sećanje na Branimira Šćepanovića Šahovsko veče posvećeno knjževnom velikanu i našem dugogodišnjem članu 26.06.2024. Naš klub odavno nije samo mesto za nadmudrivanje za šahovskom tablom, već i sredina u kojoj se neguje poštovanje i sećanje na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti. I po tome smo prepoznatljivi i uvažavani, pa je na veče posvećeno Branimiru Ščepanoviću došao veliki broj poštovalaca njegovog književnog dela, ali i našeg kluba: univerzitetski profesori Miloš Nedeljković, Vladimir Koprivica i Tijana Kojić, dr Andrija Savić, prolavljeni rukometaš Nedeljko Neđa Jovanović, novinar Nino Brajović… Nedeljko Jovanović, Vladimir Koprivica, Dragan Lazić, Andrija Savić i Miloš Nedeljković (s leva) – Asocijacija na vaš klub je gospodski odnos prema šahu koji se gubi u našoj zemlji, a vi ste ga, uprkos brojnim društvenim promenama, zadržali – rekao je predsednik Šahovskog saveza Srbije Dragan Lazić koji je prvi put bio gost našeg kluba. Predsednik ŠS Srbije Dragan Lazić – Pratim vaše aktivnosti i zato mi je drago što sam sa vama. Voleo bih da je više klubova u našoj zemlji koji se bave i ovakvim sadržajima. Nemamo razvijen sistem čuvanja uspomene na naše šahovske uspehe i ličnosti koje su ih ostvarili. U naredna 3-4 meseca obnovićemo prostorije Šahovskog saveza Srbije u Nušućevoj ulici. U njima ćemo odvojiti i deo za neku vrstu muzejske postavke i da tako sačuvamo makar deo naše šahovske prošlosti – završio je Dragan Lazić. Ovo druženje iskoristili smo i da simbolično označimo početak rada klupske biblioteke. – Želja nam je da pre svega najmlađe članove kluba, polaznike naše Akademije, osim šahom privučemo i knjigom – rekao je Filip Fića Srećković koji je svoju ideju i realizovao, i klubu obezbedio oko 1000 knjiga različitih žanrova: naših, ruskih, zapadnoevropskih i američkih klasika, monografija likovne umetnosti, beletristike… U znak sećanja i pažnje na našeg druga i člana Branimira Šćepanovića deo prostorija kluba u kom je biblioteka, simbolično smo nazvali BRANIN KUTAK. Filip Fića Srećković Branimir Šćepanović, rođen u Podgorici 19. IV 1937. Jedan od vodećih srpskih proznih pisaca 20. veka. Napisao knjige: Pre istine (1961) Sramno leto (1965) Usta puna zemlje (1974) Smrt gospodina Goluže (1977) Iskupljenje (1980) Zastupljen u 18 naših i inostranih antologija. Između ostalog, Francuska enciklopedija je roman Usta puna zemlje uvrstila u antologiju Idealna biblioteka među 700 knjiga svih vremena od Gilgameša, Homera i Biblije do naših dana. Šćepanovićeva dela prevedena su na 32 jezika. Po njegovim scenarijima snimljeno 10 dugometražnih igranih filmova u našoj zemlji i inostranstvu, a radio drame emitovane na gotovo svim vodećim evropskim radio-stanicama. Dobitnik dve Zlatne arene za scenario na Filmskom festivalu u Puli. Češki kompozitor Zdenjek Lukač komponovao je operu Smrt gospodina Goluže. Branimir Brana Šćepanović je preminuo u Beogradu, 30. XI 2020-te. Branimir Šćepanović prilikom uručenja Nagrade Borislav Stanković 19. maja 2019. Centralni deo večeri – posvećen Branimiru Šćepanoviću, počeo je sećanjem podpredsednika Duška Kojića na Branin prvi dolazak u naš klub: – U klupske prostorije u Kralja Milana došla su dvojica neznanaca, zamolivši da se malo zabave igrajući šah. U klub nismo primali nepoznate ljude, ali su izgledali pristojno, pa smo ih pustili. Duško Kojić Dolazili su iz večeri u veče, dok ih posle nekog vremena, znatiželjni, nismo upitali ko su i šta su. Mića Mušović se predstavio. Rekao čime se bavi… A, ja sam Branimir Šćepanović, poče Brana. Setivši se njegovog književnog stvaralaštva, upitah: – Jel onaj Branimir Šćepanović!? A on, spuštenog pogleda, gotovo bojažljivo: – Da, da. Onaj. Posle nekoliko godina, sećajući se tog događaja, Brana je rekao: – Mislio sam da me se više niko ne seća. Da više ne postojim. – I to govori koliko je brana bio skroman – završio je Duško Kojić. Branimir Šćepanović, Dušan Unković, Aca Milićević, Mića Mušović, Dimitrije Gičić i Željko Milošević Aca Milićević se prisetio kako je Brana prekoreo prisutne koji su svog hvalisavog klupskog druga podsmešljivo zvali Šojić, po karikatiralnom liku koji je maestralno glumio Milan Gutović. – Dobro, dokle ćete tog čoveka da zovete Šojić!? – U Brani je proradio, pravdoljubivi, pravični, gorštački instikt. To je bio šamar na javnoj sceni. Više nismo rekli ni Š od Šojić – završio je Aca Milićević. Posle emitovanja video i audio zapisa Braninih sećanja na svoj književni rad veče je začinio nadahnutim kazivanjem njegov prijatelj i književnik dr Zoran Živković: – Ovo veče služi na čast Omladinskom šahovskom klubu Beograd, jer se seća jednog od svojih istaknutijih i posebnih članova. Ovo je omaž Braninom bivstvovanju sa nama, istovremeno i slavnom vremenu naše kulture i književnosti. Jer, Brana Šćepanović se pojavio 1961. kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. U tom trenutku pozornost svetske kulture se okrenula prema Jugoslaviji u kojoj se pojavila generacija pisaca koja je nastojala da piše svetsku književnost, svetske teme. Među njima se posebno istakao Brana Šćepanović, kratkim pričama koje su imale filmske pretenzije, pa je ubrzo postao i filmski scenarista. Prevodi njegovih knjiga na 32 jezika, i filmske nagrade učinili su ga reprezentativnim piscem jugoslovenske i srpske književnosti. – Pre dvadesetak godina, kao glavni urednik Nolita predložio sam Brani Šćepanoviću da objavimo jedan njegov roman – nastavio je Zoran Živković. – Preporučio mi je odličan izbor svojih priča, istovremeno i da me upozna sa svojim prijateljem Acom Milićevićem. Aca je tom prilikom ponudio da finansira objavljivanje sabranih dela, što je i učinio. Književnik, dr Zoran Živković – To je označilo i Branin povratak u srpsku književnost, u već nezavisnoj Srbiji. Jer, on je posle poznate polemike sa Danilom Kišom, koja je uzburkala javnost i političku i kulturnu, bio deklasiran i odlučio da se povuče sa naše književne scene. Da nema nikakve kontake. U ovom klubu on se osećao prijatno. Među vama je doživeo ljudsku satisfakciju. Ovde je našao ne samo šahovske prijatelje, ne samo one koji su ga vratili u našu književnost, nego i ljude koji su mu omogućili mirnu starost, i dostojanstven odlazak sa ovog sveta. – I evo, posle svega, upravo ovaj klub, vi
SEĆANJE NA BRANIMIRA ŠĆEPANOVIĆA
SEĆANJE NA BRANIMIRA ŠĆEPANOVIĆA Šahovsko veče posvećeno knjževnom velikanu i našem dugogodišnjem članu Naš klub odavno nije samo mesto za nadmudrivanje za šahovskom tablom, već i sredina u kojoj se neguje poštovanje i sećanje na značajne ličnosti i događaje iz prošlosti. I po tome smo prepoznatljivi i uvažavani, pa je na veče posvećeno Branimiru Ščepanoviću došao veliki broj poštovalaca njegovog književnog dela, ali i našeg kluba: univerzitetski profesori Miloš Nedeljković, Vladimir Koprivica i Tijana Kojić, dr Andrija Savić, prolavljeni rukometaš Nedeljko Neđa Jovanović, novinar Nino Brajović… Nedeljko Jovanović, Vladimir Koprivica, Dragan Lazić, Andrija Savić i Miloš Nedeljković (s leva) – Asocijacija na vaš klub je gospodski odnos prema šahu koji se gubi u našoj zemlji, a vi ste ga, uprkos brojnim društvenim promenama, zadržali – rekao je predsednik Šahovskog saveza Srbije Dragan Lazić koji je prvi put bio gost našeg kluba. Predsednik ŠS Srbije Dragan Lazić – Pratim vaše aktivnosti i zato mi je drago što sam sa vama. Voleo bih da je više klubova u našoj zemlji koji se bave i ovakvim sadržajima. Nemamo razvijen sistem čuvanja uspomene na naše šahovske uspehe i ličnosti koje su ih ostvarili. U naredna 3-4 meseca obnovićemo prostorije Šahovskog saveza Srbije u Nušućevoj ulici. U njima ćemo odvojiti i deo za neku vrstu muzejske postavke i da tako sačuvamo makar deo naše šahovske prošlosti – završio je Dragan Lazić. Ovo druženje iskoristili smo i da simbolično označimo početak rada klupske biblioteke. – Želja nam je da pre svega najmlađe članove kluba, polaznike naše Akademije, osim šahom privučemo i knjigom – rekao je Filip Fića Srećković koji je svoju ideju i realizovao, i klubu obezbedio oko 1000 knjiga različitih žanrova: naših, ruskih, zapadnoevropskih i američkih klasika, monografija likovne umetnosti, beletristike… U znak sećanja i pažnje na našeg druga i člana Branimira Šćepanovića deo prostorija kluba u kom je biblioteka, simbolično smo nazvali BRANIN KUTAK. Filip Fića Srećković Branimir Šćepanović, rođen u Podgorici 19. IV 1937. Jedan od vodećih srpskih proznih pisaca 20. veka. Napisao knjige: Pre istine (1961) Sramno leto (1965) Usta puna zemlje (1974) Smrt gospodina Goluže (1977) Iskupljenje (1980) Zastupljen u 18 naših i inostranih antologija. Između ostalog, Francuska enciklopedija je roman Usta puna zemlje uvrstila u antologiju Idealna biblioteka među 700 knjiga svih vremena od Gilgameša, Homera i Biblije do naših dana. Šćepanovićeva dela prevedena su na 32 jezika. Po njegovim scenarijima snimljeno 10 dugometražnih igranih filmova u našoj zemlji i inostranstvu, a radio drame emitovane na gotovo svim vodećim evropskim radio-stanicama. Dobitnik dve Zlatne arene za scenario na Filmskom festivalu u Puli. Češki kompozitor Zdenjek Lukač komponovao je operu Smrt gospodina Goluže. Branimir Brana Šćepanović je preminuo Berograd, 30. XI 2020-te. Branimir Šćepanović prilikom uručenja Nagrade Borislav Stanković 19. maja 2019. Centralni deo večeri – posvećen Branimiru Šćepanoviću, počeo je sećanjem Duška Kojića na Branin prvi dolazak u naš klub: – U klupske prostorije u Kralja Milana došla su dvojica neznanaca, zamolivši da se malo zabave igrajući šah. U klub nismo primali nepoznate ljude, ali su izgledali pristojno, pa smo ih pustili. Duško Kojić podpredsednik OŠK Beograd – Dolazili su iz večeri u veče, dok ih posle nekog vremena, znatiželjni, nismo upitali ko su i šta su. Mića Mušović se predstavio. Rekao čime se bavi… A, ja sam Branimir Šćepanović, poče Brana. Setivši se njegovog književnog stvaralaštva, upitah: – Jel onaj Branimir Šćepanović!? A on, spuštenog pogleda, gotovo bojažljivo: Posle nekoliko godina, sećajući se tog događaja, Brana je rekao: – Mislio sam da me se više niko ne seća. Da više ne postojim. – I to govori koliko je brana bio skroman – završio je Duško Kojić. Branimir Šćepanović, Dušan Unković, Aca Milićević, Mića Mušović, Dimitrije Gičić i Željko Milošević Aca Milićević se prisetio kako je Brana prekoreo prisutne koji su svog hvalisavog klupskog druga podsmešljivo zvali Šojić, po karikatiralnom liku koji je maestralno glumio Milan Gutović. – Dobro, dokle ćete tog čoveka da zovete Šojić!? – U Brani je proradio, pravdoljubivi, pravični, gorštački instikt. To je bio šamar na javnoj sceni. Više nismo rekli ni Š od Šojić – završio je Aca Milićević. Posle emitovanja video i audio zapisa Braninih sećanja na svoj književni rad veče je začinio nadahnutim kazivanjem njegov prijatelj i književnik dr Zoran Živković: – Ovo veče služi na čast Omladinskom šahovskom klubu Beograd, jer se seća jednog od svojih istaknutijih i posebnih članova. Ovo je omaž Braninom bivstvovanju sa nama, istovremeno i slavnom vremenu naše kulture i književnosti. Jer, Brana Šćepanović se pojavio 1961. kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. U tom trenutku pozornost svetske kulture se okrenula prema Jugoslaviji u kojoj se pojavila generacija pisaca koja je nastojala da piše svetsku književnost, svetske teme. Među njima se posebno istakao Brana Šćepanović, kratkim pričama koje su imale filmske pretenzije, pa je ubrzo postao i filmski scenarista. Prevodi njegovih knjiga na 32 jezika, i filmske nagrade učinili su ga reprezentativnim piscem jugoslovenske i srpske književnosti. – Pre dvadesetak godina, kao glavni urednik Nolita predložio sam Brani Šćepanoviću da objavimo jedan njegov roman – nastavio je Zoran Živković. – Preporučio mi je odličan izbor svojih priča, istovremeno i da me upozna sa svojim prijateljem Acom Milićevićem. Aca je tom prilikom ponudio da finansira objavljivanje sabranih dela, što je i učinio. Književnik, dr Zoran Živković – To je označilo i Branin povratak u srpsku književnost, u već nezavisnoj Srbiji. Jer, on je posle poznate polemike sa Danilom Kišom, koja je uzburkala javnost i političku i kulturnu, bio deklasiran i odlučio da se povuče sa naše književne scene. Da nema nikakve kontake. U ovom klubu on se osećao prijatno. Među vama je doživeo ljudsku satisfakciju. Ovde je našao ne samo šahovske prijatelje, ne samo one koji su ga vratili u našu književnost, nego i ljude koji su mu omogućili mirnu starost, i dostojanstven odlazak sa ovog sveta. – I evo, posle svega, upravo ovaj klub, vi koji ste ga znali, koji ste ga cenili,
BRANA ZABORAVU
Brana zaboravu Šahovsko veče posvećeno velemajstoru Dragoljubu Janoševiću 24. 02 2024. O nepravedno gotovo zaboravljenom šahisti i novinaru govorili: Dušan Rajković, Bojan Vučković, Jovan Todorović, Ivan Marković i kolege novinari iz „Sporta“ i „Večernjih novosti“ Slobodan Simić i Vladan Dinić Često smo nemarni prema svojoj prošlosti, pa tako nepravedno u zaborav odlaze ljudi i događaji koji zavređuju pažnju za sva vremena. Takva sudbina zadesila je i velemajstora Dragoljuba Janoševića. Vek od njegovog rođenja prošle godine je obeležen samo serijalom partija na stranicama „Politike“. Na nepoštovanje Ganetovih šahovskih dometa, ne samo nama, ukazao je izraelski velemajstor Emil Sutovski, inače izvršni direktor FIDE na svom fejsbuk nalogu 29. novembra 2022. “Čovek koji je pobedio Mihaila Botvinika, Mihaila Talja, Tigrana Petrosjana, Roberta Fišera, Davida Bronštajna, Benta Larsena, Svetozara Gligorića i druge vodeće igrače svog doba – potpuno je zaboravljen. Danas će neko pobediti Magnusa Karlsena u onlajn rapidu – i postaće zvezda. A ovde, gotovo potpuni zaborav. Ne zato što nema knjige o njemu. Nema novinskog teksta. Čak ni srpska Vikipedija ne poznaje srpskog šahistu Dragoljuba Janoševića, koji je od 50-ih do 70-ih godina mogao da pobedi apsolutno svakoga. Janošević je igrao krajnje nestabilno. Često su ga izneverili živci, i nije postigao velike sportske uspehe. Nije stigao na međuzonski turnir, a čini se da nije postao ni prvak Jugoslavije – bez obzira na sjajne uspehe. Moramo ga zapamtiti. Dragoljub Janošević (1923-1993)”. Sve to su bili povodi još jednog druženja u našem klubu. Ređala su se sećanja o Ganetovim šahovskim dometima, prikazivale bravure za tablom, prepričavale anegdote iz šahovskog i novinarskog života… Dragoljub Gane Janošević je rođen u Beogradu 8. jula 1923. Iako je šah naučio u detinjstvu počeo je da se takmiči neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Bio je amaterski prvak Srbije 1946-te i dve godine kasnije. Velemajstor Dragoljub Janošević 1948. Pobeđivao je više puta na polufinalnim turnirima za prvenstvo države, a od 1949-te do 1980-te na šampionatima Jugoslavije igrao je 22 puta. Najuspešniji je bio u Zagrebu 1953. kada je podelio 4-to do 6-to mesto sa Svetozarom Gligorićem i Borislavom Milićem. Pobedio je na više turnira u Italiji, a najupečatljiviji je trijumf u San Benedetu 1955-te: 10½ iz 11 partija. Godinu kasnije u Bognor Ridžisu u Engleskoj delio je 2-8-mo mesto u konkurenciji 42 učeesnika. Velemajstor je od 1965-te, a to je i doba njegovih najvećih uspeha: U Pragu 1966-te bio je drugi ispred osmorice velemajstora. Do početka 70-ih pobedio je na Memorijalu Bore Kostića u Vršcu, kao i na turnirima u Bariju, Gracu, Nišu i Kikindi. Pred Međuzonski turnir u Portorožu 1958. Robert Fišer je odigrao dve trening partije sa Janoševićem, i obe remizirao, a Gane je pobeđivao i svetske prvake. Svoj šahovski dar Dragoljub Janošević je pokazivao i u igri na slepo. Obično je igro na 12 tabli, a odigrao je nekoliko stotina takvih simultanki. Veliku šahovsku snagu nije u potpunosti iskoristio i delom što je čitav radni vek proveo kao novinar Sporta. Između ostalog pratio je više Olimpijada i brojne velike turnire i takmičenja. Dragoljub Janošević je preminuo 20-og maja 1993. u 70-oj godini. BORIO SE SA FIGURAMA I PEROM Tek kada je zauvek pokupio figure, nazire se koliko će nedostajati. Velemajstor Dragoljub Janošević je na stranicama Sporta, ali i po belom svetu, bio najvatreniji borac na našim prostorima da šah dobije pravo građanstva. I ne samo to. Bio je u službi šaha svakog bogovetnog dana: novinar, igrač, učitelj, trener, sekundant. S nemalim uspehom ogledao se i u najtežoj šahovskoj delatnosti. Jednom, vrativši se iz Švajcarske, iscrpljen od izuzetnog napora, ispričao je da je igrao naslepo protiv 50 protivnika. Zanemeo je i čuveni Fleš. Kad je Fišer prvi put dopuotovao u Beograd i u kratkim pantalonama došetao u kabinet direktora Borbe, za tablom ga je čekao već širom sveta poznati Gane. Ispisavši brda rukopisa tokom novinarske karijere (nije pitao za radno vreme i slobodne dane, pod uslovom da u redakciju dolazi u podne) uvek je bio nezadovoljan prostorom za šahovsku rubriku i tražio jednu, dve strane. Kada se drugima nije radilo, Gane bi sve popunio. I svaka rubrika bila je bombona za čitanje. Kad je postao velemajstor dugo se žalio što ni uz pomoć čuvenog mađarskog velemajstora Saboa, inače dugogodišnjeg prijatelja, ne uspeva da prikupi dokaze o podzemnoj aktivnosti šahovske mafije. Plaća se dolarima ili poenima: na jednom turniru dobijaš, na drugom podmiruješ račun. Tako su neki hauzmajstori postajali velemajstori. Svetio im se na turnirima na svojevrstan način – duvao im je dim cigareta pravo u lice. Poneki ga nisu trpeli zbog oštrog pera, ali su ga svi bez razlike poštovali zbog privrženosti šahu i novinarskom poslu. Nije bilo teme o kojoj nije mogao, takoreći u prolazu, da izdiktira ozbiljan komentar. Drugi bi to pisali danima. Nazivali su ga poslednjim šahovskim boemom, a on je, smeškajući se iza zatamljenih naočara, pitao: Od kada se crnčenje naziva veselim životom!? Na putovanjima u njemu su se sukobljavali velemajstor i novinar, pa je radio oba posla istovremeno, pokušavajući i da telefonski uređuje šahovsku rubriku Sporta. Na Islandu, kada se stvarala šahovska istorija pozivali su ga u rano jutro na razgovor i Bobi i Borja. Nikad nije odao o čemu su pričali. Iz stare škole naših šahovskih novinara, stvarane pod rukom čika Ozrena Nedeljkovića, najduže se opirao besmrtnosti. Nije mu bilo stalo… nekrolog Vladice Nedeljkovića „Politika“ 24. maj 1993. – Šteta je što nisu zabeležene sve partije Dragoljuba Janoševića jer je imao mnogo lepih pobeda. Recimo, u duelu sa Mihailom Taljem na turniru u Sarajevu 1966. Janošević je igrao prekrasno, bez i jedne greške. Povlačio je jedinstvene poteze i svi su bili odlični – rekao je velemajstor Dušan Rajković prikazujući tu partiju. Velemajstor Dušan Rajković – Janošević je igrao i pisao o šahu u doba kada se on voleo, a danas se od šaha živi – rekao je Ganetov kolega novinar Vladan Dinić. – Neprestano se borio da na stranicama „Sporta“ šah bude što više zastupljen. – Najpre, mislim da je Šahovski klub Beograd jedinstven po ovakvim druženjima. Možda su akademska, specifična, ali veoma mnogo
