Prvi koraci… Osećaj slobode, želje za svekolikim napretkom i entuzijazam u obnovi zemlje posle četvorogodišnjeg rata, odrazio se i na šahovski život u Jugoslaviji. Učesnici Omladinske radne akcije na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo su se u slobodnom vremenu takmičili, a pobednici turnira kvalifikovali na državni šampionat. Na Armijskom prvenstvu 1946. nadmetalo se 25000 vojnika i starešina. U Zagrebu je pokrenut Šahovski vjesnik, a u dnevnom listu Borba šahovska rubrika, koju je kasnije vodio proslavljeni velemajstor Svetozar Gligorić. Na Terazijama broj 4, otvoren je Centralni šahovski dom opremljen sa 25 šahovskih stolova, i prvim demonstracionim tablama u zemlji. Ubrzo je to postalo glavno stecište ljubitelja drevne igre u gradu. Sredinom januara 1947. tu su održani kursevi za šahiste, članove fiskulturnih društava i aktive Beograda, prvi takve vrste u Jugoslaviji. Na višem kursu su predavali majstori Svetozar Gligorić i Sava Vuković, a na nižem majstor Aleksandar Božić i majstorski kandidat Borko Simonović. Igrao se šah na klupama ispred dvorišta i prodavnica, u kafanskim baštama, u fabričkim halama posle radnog vremena…
Slično je bilo i ispred bakalnice Rudolfa Jamnišeka na Karaburmi. Da bi decu privukao šahu, čika Rudika im je najpre davao da odvajaju velike od malih figura, a zatim ih uvodio u tajne igre.
U takvoj atmosferi, u baraci u Pribojskoj ulici nadomak današnjeg Omladinskog stadiona, grupa entuzijasta: Vlada Tepavac, Đorđe Trkalj, načelnik gradnje na železnici inženjer Leopold Stibil i Branislav Mihajlović Pidža, 1946. je osnovala šahovsku sekciju u okviru Sportskog društva Jedinstvo. Sekretar je bio Borivoje Tepavac. Osim predsednika Rudolfa Jamnišeka najmlađe članove šahu su podučavali i pionirski instruktori koji su se širom grada bavili kulturno-zabavnim radom sa decom. Ubrzo, posle odigranih prvenstava po fiskulturnim društvima, Jedinstvo su na Amaterskom šampionatu Beograda, aprila 1947. predstavljali Petar Čolić i Vinko Mance, a Leopold Kon je bio rezerva.
Novo ime i prostorije… Novostvorena vladajuća ideologija posle Drugog svetskog rata je propagirala raskid, sa predratnim, kako se govorilo: buržoaskim, nenarodnim režimom i shvatanjima. Zato su stari klubovi menjali imena. Nekadašnji Čigorin iz Zemuna je postao Mladost, a Vunarski kombinat – Oktobarska sloboda. Grafičar i PTT su zadržali naziv, a tih godina su osnovani Crvena zvezda, Soko pekara, Industrija kugličnih ležajeva IKL…
Jedinstvo je bilo u duhu vremena, ali su članovi šahovske sekcije, iz praktičnih razloga, promenili i ime i klub. Obližnje Sportsko društvo Metalac je 1950. preimenovano u Beogradsko sportsko društvo, a u njihove redove su pristupili i šahisti Jedinstva. Tako su od Opštinskog sindikalnog veća Palilule dobili nove prostorije. Iz skučene sale u baraci u kojoj su trenirali i takmičili se i bokseri, preselili su se u novootvoreni Dom Kulture Braća Stamenković. Sala sa deset šahovskih stolova bila je magnet za igrače iz Profesorske kolonije i šahovskih sekcija obližnjih preduzeća: Klanice, Tekstilnog kombinata, Sutjeske… Tada su našem klubu pristupili i advokat Miodrag Simonović, Vladimir Živković, Zdravko Mitrović, Branislav Šotić, diplomac Lomonosova i potonji direktor beogradske Opservatorije Milan Mijatov Guta, direktor Soko pekare Radoslav Čolić, Vasa Budimčić, Danilo Daca Ivanović, kasnije najbolji bokserski sudija sveta i ugledni funkcioner tog sporta, Mirko Nemarović Staklorezac u čijoj radnji se šah igrao i noću posle zatvaranja kluba…
U to vreme su održavani brzopotezni i kategorni turniri, a klub je imao oko 200 članova. Jedan od najaktivnijih Branislav Mihajlović Pidža naročito se posvetio radu sa pionirima i omladincima koji su se takmičili u Reonskoj ligi. Seniori su se 1953. iz Prve beogradske plasirali u Kvalitetnu ligu Srbije u kojoj su se nadmetali sve do 1964. Tih godina Beograd je svakog proleća ispadao, a najesen se vraćao u isti rang takmičenja.
Preimenovanjem Beogradskog sportskog društva u Omladinsko sportsko društvo Beograd 1957. promenili smo ime u Omladinski šahovski klub Beograd koje i danas nosimo.
U to doba jedan od najagilnijih u klubu bio je Slobodan Petrović. Kao upravnik Doma kulture Braća Stamenković uvek je bio spreman, ali i u mogućnosti da pomogne.
Slobodan Petrović (levo) i inženjer Joca Petrović
Njegovim odlaskom sa te funkcije 1955. počele su nedaće. Novo rukovodstvo nije imalo razumevanja za šah, pa je klub iz veće premešten u manju salu, zatim u hodnik, a završio u potkrovlju. Iseljen je 1960.
I nomadi i “Vukovi”… Bio je to početak četvorogodišnjeg potucanja. Klub je nekako opstajao koristeći u večernjim satima prostorije okolnih mesnih zajednica Oslobodioci Beograda i Hadžipopovac, kao i omalene sale u ulicama Stojana Novakovića i Čarlija Čaplina.
Ekipa OŠK Beograd 1965.
Gornji red: M. Vujović, Kovačević, Slavnić, Kalinić, Gnjatović, Petrović, Mitrović, Mihajlović, i Maksimović, (nepoznati)
Sede: Vujović i Ignjačević
Najzad, 1964. klub se skrasio u prostorijama Mesne zajednice 29. novembar, na uglu istoimene i Cvijićeve ulice. Zahvaljujući slikaru Jaši Talviju koristio se i kao galerija. Iako je klub bio na ivici opstanka, žeđ za igrom bila je nepresušna. Kao nekad kod Mirka Stakloresca, šahiralo se i dan i noć. Naša nova šahovska oaza je među ljubiteljima drevne igre u gradu bila poznata i kao dragstor, a redovni brzopotezni turniri su imali po nekoliko stotina učesnika.
U to vreme u klubu je bilo oko 150 aktivnih članova, među njima i tek pristigli Zdravko Jovanović Zdarvkelija, kasniji predsednik kluba i komercijalni direktor Duvana. Klupski šahovski život započeo je i Milan Velimirović potonji velemajstor problemskog šaha, urednik revije Mat plus i autor kompjuterskog programa Mat plus bibliotekar. Inženjer Miloš Jovičić Mićko koji je kasnije bio selektor Jugoslavije na Olimpijadi u Istanbulu 2000. osnivač, vlasnik i urednik časopisa Šahovski žurnal i Moderni šah, idejni tvorac i osnivač Škole šampiona iz koje je poteklo više vrsnih šahistkinja. Klubu su se pridružili i Zorica Živković, Malina Bošković, Ferdinand Mrša Mrle, Moma Raičević Rajče, Dobrosav Starović Liston, Dimitrije Gičić Gile…
Blagostanje je kratko trajalo. Od 1968. smo u Mesnoj zajednici Partizanski put. Ipak, mladim šahistima smo ostali privlačni, pa su od tad uz nas: Petar Đurđević, Đorđe Popović, Vujadin Popadić, Nenad Jovanović Nele, Milomir Andrijašević Andra, Zoran Simić, Šerif Koristović, Mira Božović, Slobodanka Milivojević, Jovanka Velimirović, majka budućeg velemajstora i olimpijca Dragoljuba Draška Velimirovića, pa Evgenija Stanišić Ženja, Milorad Sivački Sivac, Dragan Gavela, Pavle Orlov, Braca Bošnjački, Aleksandar Brdarević… Iz Partizana u naš klub su prešli Nenad Pantoš Panta, i dvojica kasnijih predsednika Milan Aca Milićević i urednik šahovske rubrike Politike, novinar Branko Atanacković, vremenom imenovan i za počasnog prvog čoveka kluba.
Stvorili smo solidnu ekipu, pa smo decembra 1969. trijumfovali u Kvalitetnoj ligi Srbije, a naredne se kvalifikovali i u Drugu saveznu.
Pobednici kvalitetne lige Srbije 1969.
Prvi red: Kresoja, Šerif Koristović, Malina Bošković, Petar Đurđević, Zdravko Jovanović, Aleksandar Obradović, Vladimir Živković, Miloš Jovičić, Vujadin Popadić, Nenad Jovanović, Aca Milićević, Miki Petrović, Mira Božović.
Drugi red (sede) Nenad Pantoš, Ferdinand Mrša, Moma Raičević, Branko Mihajlović, Predrag Vujović i Zoran Simin. Čuče: Iva Stanišić i N. N.
Narod kaže: ime se dobija, a nadimak zaslužuje. To se potvrdilo i na našem primeru. Do kraja šezdesetih u ekipi nismo imali igrača sa titulom višom od majstorskog kandidata. Ipak, uspevali smo da u Kupu eliminišemo čak i velemajstorske sastave Partizana i Crvene zvezde. To nije promaklo Branku Atanackoviću, inače sklonom da daje nadimke. Nazvao nas je Vukovi sa Karaburme, i od tada smo po njemu poznati u šahovskom svetu.
Samo posle dve godine, 1970. usledila je nova seoba. Klub je zvanično u prostorijama Mesne zajednice Stara Karaburma, ali je gotovo sve aktivnosti imao u čuvenom Šahovskom domu na Terazijama. U to doba naši članovi su postali: dr Miodrag Miša Ostojić, kasnije akademik, pa pojačanja iz Matematičke gimnazije: Zoran Sibinović, Dušan Jokanović, Željko Jandrlić, Nenad Trifunović, sin velemajstora dr Petra Trifunovića, profesor dr Dušan Mikičić, Pavle Vuletić, Jovan Milivojević Joja, Srđan Ivančević, Vlada Jakovlevski, Jelenko Vukotić, Đorđe Brkić…
Ekipa OŠK Beograd u Vrnjačkoj Banji 1970.
Lazar Gnjatović, Ferdinand Mrša, Miloš Jovičić, Zdravko Jovanović, Bora Panić i Branko Mihajlović Pidža
Drugoligaši smo bili veoma kratko, od 1972. smo ponovo igrali u Kvalitetnoj ligi Srbije.
Bolje vreme za klub nastalo je 1973. otvaranjem velelepne hale Pionir, danas Aleksandar Nikolić. Imali smo do tada najbolje uslove: 200 kvadratnih metara prostora, po 100 šahovskih garniture i satova…
Svi naši predsednici… Ovaj period života kluba su obeležile i česte promene predsednika. Rudija Jamnišeka je nasledio Nikola Pop Mihajlov, a njega Dušan Klipa. Zatim su čelni ljudi kluba bili Miodrag Simonović, tada najmlađi beogradski advokat, pa Vlada Živković, urednik časopisa Nuklearna energija, Dušan Kalinić, Ivo Stanišić, Branislav Mihajlović Pidža, Zdravko Jovanović, Branko Atanacković, Dušan Mikičić, Predrag Vujović Dušan Maravić, a sredinom sedamdesetih na čelo kluba je došao Milan Aca Milićević.
Bankari uz Vukove – pravi klub… Prelomna godina u istoriji kluba je 1977. Iz Pionira smo se nakratko vratili u prostorije Mesne zajednice Stara Karaburma. Tada je patronat nad klubom preuzela Jugoslovenska izvozna i kreditna banka, jedna od najmoćnijih u Jugoslaviji. Banka je postala ne samo sponzor, već i pomagač u organizaciji takmičenja. Na scenu su stupili do tada nepoznati šahovski pregaoci Miki Kovijanić, Branko Karapandžić, Borko Sarajčić, Milenko Marinković, Radojko Marković… Generalni direktori banke su se menjali: Vukman Apostolović, Miodrag Prica, Vinko Jamnik… ali svi su zdušno pomagali klub očekujući da šahisti rezultatima ne zaostaju za bankom koja ih finansira. Ubrzo smo se preselili u prostorije banke u Knez Mihailovoj 42 i od tad su nas zvali i bankari. Početkom dvehiljaditih sponzori kluba su bili Grand kafa i Publikum, ali smo u šahovskim krugovima zadržali izvorni nadimak Vukovi sa Karaburme.
Osvajači 3. mesta u Kvalitetnoj ligi Srbije, Vrnjačka Banja 1979.
Aleksandar Obradović, Zoran Sibinović, član uprave kluba Dušan Kalinić, prof dr Dušan Mikičić i Sava Nikolić (stoje s leva), Predrag Vujović (čuči)
Pod pokroviteljstvom Banke smo postali moderan klub čiji rezltatski apetiti sve više rastu. To je zahtevalo i nov pristup organizaciji, a ton kreiranju takve politike davao je poznati šahovski radnik Milan Aca Milićević. U tim nastojanjima imao je zdušnu podršku čelnika i kolega iz JIK-banke: Miodraga Price, Radeta Paunovića, Lazara Pejovića, Miše Miloševića, Slavoljuba Fatina, Duška Maravića, Miloša Kalanje, Mateje Beadera, Dragana Lukovića, Mirka Đonovića… Klub je počeo da živi drugim životom. Šahistima je omogućeno da zasnuju radni odnos u Banci. Mlađi su primali stipendije. Učešća na ekipnim i pojedinačnim turnirima su finansijski uvek bila obezbeđena…
Ubrzo su stigli i rezultati. Te 1983. smo bez ijednog poraza, sa 8½ poena prednosti ispred zemunske Mladosti, trijumfovali u Kvalitetnoj ligi Srbije. Tako smo se posle 11 godina plasirali, u tada veoma jaku, Drugu saveznu ligu. Već u prvom nadmetanju u drugoligaškoj konkurenciji smo zauzeli četvrto mesto, a treće nam je za dlaku izmaklo. Blistao je omladinac Bojan Nikolić Gingili osvojivši 9 poena iz 11 partija.
Bila je to najava da je prošlo vreme borbe za puko preživljavanje, potucanja po mesnim zajednicama i tumaranja po nižim ligama sa ponekim rezultatskim usponom – postali smo ozbiljan klub.
To smo potvrdili u Aranđelovcu 1985. Ubedljivo smo osvojili prvo mesto i plasirali se u Prvu saveznu ligu. San generacija ostvarili su seniori: Stanimir Nikolić, Miodrag Todorčević, Nenad Jovanović, Sava Nikolić, Branimir Kostić, Dragan Vasiljević, Bogdan Gošić, Svetozar Aćimović, Nenad Pantoši Predrag Vujović koji je bio i kapiten. Seniorke: Mirjana Jovanović, Tilka Miličić i Jovanka Despotović i omladinci: Moma Vučićević i Bojan Nikolić. Sa stopostotnim učinkom briljirali su Aćimović sa 5 i Pantoš sa 4 poena.
Najzad prvoligaši.
Gornji red: Jovica Todorović, Mirjana Jovanović, Miodrag Todorčević, Dušica Čejić Ivanišević, Stanimir Nikolić, Antonina Dragašević, maskota ekipe Jelena Milićević, Milorad Knežević, Moma Vučićević, Sava Nikolić i Dragan Vasiljević.
Čuče: Aca Milićević, Nenad Pantoš, Jadranka Čičovački i Predrag Vujović
Godine uspeha… U klubu smo želeli i više i bolje. Aca Milićević je sklopio tim: Vitalij Ceškovski, Milan Vukić, Miodrag Todorčević, Goran Čabrilo, Dragan Kosić, Dragan Paunović, Marta Litinska, Mirjana Marić, Igor Miladinović i Siniša Popov – i na Cetinju smo 1992. osvojili prvu od tri titule državnog prvaka. Sastavi ekipe su se menjali, ali smo dve naredne godine bili vicešampioni.
U to doba ugled kluba su podigli i velemajstor Milan Vukić pojedinačni prvak države 1994. i velemajstor problemskog šaha Miodrag Mladenović koji je imao najbolji pojedinačni rezultat na ekipnom prvenstvu sveta u šahovskoj kompoziciji.
Tokom devedesetih naš klub je uvek bio u vrhu jugoslovenskog šaha. Tu poziciju smo zadržali i početkom veka, iako smo gašenjem JIK-banke ostali bez sponzora i prostorija u Knez Mihailovoj. Ipak, ostali smo u centru gradu, u Kalja Milana 27, a i ambicije su nam bile nepromenjene.
Novu titulu državnog prvaka, tada Srbije i Crne Gore, osvojili smo 2005. a 2007. smo trijumfovali na prvom šampionatu samostalne Republike Srbije. Naredne godine smo bili drugi.
Bilo je to vreme kada je klubu, ne samo finansijski, u pomoć pritekao Moma Vučićević, naš član od svojih dečačkih dana. Nekada vanserijski talentovan omadinac, napustio je egzistencijalno neizvesnu karijeru šahiste i postao vrlo uspešan poslovan čovek – jedan od vodećih ljidi Grand kafe. Do poslednjeg dana je ostao u klubu i uz klub.
Akademija, škola, i više od toga… U proleće 2012. u klubu je zaživela Akademija klasičnog, a godinu kasnije i problemskog šaha. Predavači internacionalni majstor Jovan Todorović, FIDE majstor Ivan Martić i velemajstor problemskog šaha Marjan Kovačević, su šahovski usavršili pedesetak devojčica i dečaka: Velimira Ivića, Adelu Velikić, Živojina Perovića, Iliju Serafimovića… Gotovo na svakom domaćem takmičenju su osvojili neki od trofeja, a četrnaestogodišnja Jovana Srdanović je 2017. postala i kadetska vicešampionka Evrope, Adela Velikić i Teodora Injac seniorske šampionke države i olimpijske reprezentatvke, a Velimir Ivić je krajem 2023. bio član ekipe Srbije koja je u Budvi trijumfovala na Evropskom šampionatu. Ilija Serafimović je internacvionalni majstor i najmlađi međunarodni sudija u istoriji problemskog šaha. Član ekipe Srbije koja je osvajala medalje i na najvećim takmičenjima. Pouzdan član državnog tima je i Marko Ložajić… Cilj Akademije i škole je da deca bavljenjem šahom razviju što više dobrih karaketrnih osobina i izrastu u korisne i svestrano obrazovane ljude. Zbog toga je običaj da se u klubu svaki njihov uspeh obeleži druženjem, a na poklon dobijaju knjigu.
Mića Mušović, jedan od pokretača Akademije sa budućim državnim reprezentativcima
Markom Ložajićem, Adelom Velikić, Velimirom Ivićem, Teodorom Injac i Ilijom Serafimovićem 26.04.2014.
Od seoske olimpijade do superturnira… Naš klub je ostavio dubok trag i organizovanjem brojnih turnira. Počelo je 1959. kada je na turniru po švajcarskom sistemu, Beogradskom oktobarskom festivalu, igralo 90 šahista. Takmičenja za Kup Karaburme su okupljala i više od 100 ekipa. Klub je bio organizator četiri Ženska prvenstva Beograda, tri Memorijala Jovanke Velimirović, dve Radničke pojedinačne olimpijade Beograda sa 570 i 450 učesnika, Radničke olimpijade Beograda sa 60 ekipa, Studentske ekipne olimpijade. Prvu seosku olimpijadu sa 60 ekipa organizovali smo 1974, kao i 7 ekipnih Prvenstava rezervnih vojnih starešina Beograda. Po ideji Branislava Mihajlovića 12. oktobra 1974. u hali Pionir održana je mamutska simultanka na 2507 ploča, najveća u svetu u zatvorenom prostoru.
Pamti se i meč Beograda i Rada u Srpskoj ligi koji je pratilo 1000 gledalaca.
Krajem osamdesetih nekoliko naših članova, pre svih, Aca Milićević, Duško Kojić i Miloš Kalanja, iako bez mnogo iskustva u tome, počeli su da organizuju turnire i mečeve koji su privlačili pažnju i svetske šahovske javnosti. Najpre, 1987. u sali Kolarčevog univerziteta, prijateljski duel tada našeg najboljeg igrača Ljubomira Ljubojevića i nekadašnjeg svetskog prvaka Anatolija Karpova.
Anatolij Karpov, Dragan Tomić, Ljubomir Ljubojević, N. N. i Aca Milićević na konferenciji za novinare pred početak meča
Godinu dana kasnije, od 3-13. decembra organizovali su GMA JAT-open. Bio je to turnir Svetskog kupa u verziji Udruženja velemajstora koje je osnovao od FIDE odmetnuti Gari Kasparov. U to doba u svetu je bilo oko 200 velemajstora, a u hotelu Jugoslavija nadmetalo ih se njih 100 – najviše u dotadašnjoj istoriji drevne igre.
Nezaboravni su i brzopotezni turniri, Gran pri JIK-banke, na kojima je u Sava centru početkom devedesetih učestvovalo nekoliko hiljada igrača.
Posebno mesto imaju šest superturnira Investbanke. Čitavu deceniju, od 1987-1997. svake druge godine, na sceni Plave sale Centra Sava defilovala je svetska šahovska elita. Po nekoliko hiljada gledalaca pratilo je igru aktuelnog svetskog prvaka Garija Kasparova, pa njegovih naslednika: Vladimira Kramnika, Višvanatana Ananda i Aleksandra Halifmana, kao i najviđenijih igrača tog doba: Vasilija Ivančuka, Žoela Lotjea, Aleksandra Beljavskog, Jana Timana, Najdžela Šorta, Borisa Geljfanda, Gate Kamskog, Alekseja Širova… kao i naših vodećih šahista predvođenih Ljubomirom Ljubojevićem.
Turniri Investbanke su kvalitetom učesnika, organizacijom i interesovanjem gledalaca bili vrhunski svetski šahovski događaji
Svečano otvaranje turnira Investbanke 1989.
Negovanje neprolaznih vrednosti… Posebnost nam daju i šahovske večeri posvećene velikanima našeg i svetskog šaha, značajnim događajima iz šahovske istorije ili šahistima koji su ostavili izuzetan trag u klubu. Tako se uz sećanja aktera, komentare partija, video-projekcije čuvaju uspomene na Svetozara Gligorića, Bobija Fišera, Mihaila Talja, Borisa Spaskog, na Meč stoleća SSSR-Ostatak sveta 1970, čuveni radio-meč Jugoslavija-Sjedinjene Američke Države 1950, ili ukazuje pažnja Svetozaru Gligoriću, Aleksandru Matanoviću, Ljubomiru Ljubijeviću, Veri Nedeljković, Božidaru Đuraševiću, Mihailu Talju, Borisu Spaskom, Višvanatanu Anandu, Stanimiru Nikoliću, našem dugogodišnjem članu Dušici Čejić-Ivanišević…
Branimir Šćepanović jedan je od najznačajnijih i najčitanijih srpskih pisaca u svetu. Njegove knjige prevedene na 32 jezika prodane su u milionskom tiražu. Bio je veliki ljubitelj šaha i naš dugogodišnji član. Poštujući i čuvajući trajne vrednosti, ne samo šahovske, naš klub je 2008. objavio Branina sabra nadela. Objavili smo i dve knjige novinara Radio Beograda Miroslava Nešića: Pričao mi Gliga, povodom devedesetogodišnjice rođenja šahovskog velikana Svetozara Gligorića i Ime je znak-Moma Vučićević, posvećenu našem omiljenom, prerano preminulom šahovskom drugu.
